Mirjana Grbac Pismestrović:
Hajmiši

„Ima ovdje vaših ljudi koji dočekaju mirovinu na našim gradilištima, a još uvijek ne znaju njemački“, rekao je jednom Herbert, dok smo zajedno gledali nogometnu utakmicu.

„Nije moguće“, rekla sam mu, naravno na njemačkom, Herbert ne govori naški. Tako ja s njim uvijek trtljam i vježbam njemački, nisam zabadava četiri godine sjedila na univerzitetu.

Danas nije došao.

Muž kao i uvijek šeta oko terena, ne može od živaca sjediti na jednom mjestu dok sin igra. A ja sjedim sama i promatram teren.

Na tribini, malo podalje od mene, sjedi žena, po mojoj procjeni, oko pedeset.

„Lauf, lauf…“, viče na sav glas.

Navija za nekoga svoga u terenu. Nisam je viđala ranije, ne znam je li mama našega ili protivničkoga igrača. Ipak uspostavljam kontakt.

„Da li i vaš sin igra u terenu“, pitam na njemačkom.

„Najn, da burš is von švaga“, odgovara žena.

„Moj sin je dvanaestica, u plavom dresu, igra špica…“, nastavljam ja i svašta joj priznam, sve ne bi li je uvukla u konverzaciju.

„Jes ti naša“, upita me odjednom na našem jeziku. Malo zateže u neki dijalekt, ali ne mogu točno odrediti. „A oklen vas potjeralo?“

„Iz Zagreba“, odgovorim po naški, nema smisla s našima pričati strani jezik…

„Aaaaa, ja, ja…. mi smo tu drajcig jare…“, odgovori ona.

„Trideset godina“, ponovim za njom i nastavim: „Pa, vi ste već dobro pustili korijenje.“

„Ja, ja … mi smo tu hajmiš! Ja sam Nada“, reče žena i pruži mi ruku. I ja se njoj predstavim.

„Meni ovo langvajlig… oš pit kafe?“ upita odjednom Nada.

Pristanem. Znam da joj je dosadno kad mali u terenu nije njezin nego od šogora, a meni je baš trebala jedna dobra kava. Dok smo se približavale stadionskoj kantini, Nada se nagne prema meni i reče polutiho: „Veg, veg… „

„Molim?“

„Onaj tamo, šau… nema hare, taj je skroz tepat, ne moš sesnjim normal unterhaltovat…“

„Tko je taj?” pitam.

“Neću sad reden, imali smo sonjim probleme, ali to je forbaj!”

„Dobro”, prihvatih objašnjenje.

„Nado, ja častim, kakvu kavu piješ?“

„Neću kafe, samo veg. Morebit me erkenuje…Mi sonjim više ne redenujemo…“

Nisam je dobro razumjela. Ali, vidim da hoće odavde.

„Ajmo mi liba ajnkaufovat, pa ćemo doć špeta…”, reče tiho Nada,

uhvati me pod ruku i odvuče u smjeru obližnje samoposluge.

„Trebaš nešto kupiti?“ pitam.

„Ih brauhe stalno nešto svašta“, reče Nada.

„A ja uvijek dobijem inspiraciju za kuhanje kad uđem u trgovinu.“

Nada ne reče ništa, samo duboko uzdahne.

„Je li ti dobro?” pitam opet.

„Ja sam sad i odnjega veršvict. Jel se i ti švicaš?“

„Samo kad je vruće“, odgovorim.

„A, ja… ti nisi u vekslu… a imaš već fufcig, oda? “

„Imat ću pedeset za par godina, ali nemam takvih problema… dobro spavam i to mi je najvažnije.“

„Šajze… ja ne šlafenujem više normal kako sam u vekslu.”

„To je sigurno neugodno…”, dajem ženi moralnu potporu.

„Ja sam otog već ferukt. Bila sam kod arcta, veršrajbovo mi tableten. Moram šlukovat hormonen, šau kako sam dik ko švajn…”

Vidim da je debela, ali vidim je prvi put pa ne znam je li oduvijek takva ili je to od tih hormona koje mora gutati… Meni žene žao, pa promijenim temu.

„Trebam kupiti peciva i mlijeka, baš dobro da smo krenule u samoposluživanje.“

„Ja milh kupim, a brot bakenujem sama“, objasni Nada.

„I ja sam jedanput probala sama ispeći kruh… Trebao mi je za njega oružani list… toliko je bio tvrd!“

„Ja sam naturmenš…” nastavi Nada, “ ja sve selbamahen. Kad smo zidali haus, rekla sam mom čoeku – oću kihe od holca. Ja nemam mikrovelu, sve uzmamo hausgemaht… Špek i šinken idemo kaufen kod bauera, a kraut kiselimo sami u keli. Moja djeca najvole hausgemahte brot, iz ofena.”

„Ja ponekad sama napravim rezance za juhu…”, pohvalim se da žena ne pomisli kako sam nesposobna…

„Ja sve selbamahen… u gešeftu samo kaufenujem salc, mel, cuker i tako to…”

„Ovdje žene ni ne kuhaju kod kuće”, nastavim ja diskusiju, “naročito one koje rade. A za vikend odu na nedjeljni ručak u restoran… pitam se tko uopće kupuje u samoposlugama…?!”

„Ja stalno kaufenujem,” reče Nada. “Sad sam arbajtlos pa sam zuhauze i onda stalno oću nešto baken.”

„Danas nije teško ostati bez posla“, pokušam ju utješiti, a onda upitam. “A gdje si radila?”

„Prvo kod Simensa… fufcen jare… arbajtovala sam u šihti, onda sam bila švanga pa sam išla na karenc … onda sam opet bila švanga zvajte mal, pa sam bila na karencu fir jare… pa je šef bio beze na mene, veli, auslenderi samo prave kinder, niks arbajten, onda je majn man reden mit sein šef, a on je gute frojnd od moj šef…“

„… I jesu te primili natrag na tu intervenciju?“ upitam zainteresirano.

„Ma jok… nema ništa… kad te šef entlasen, ti si vorbaj. Imaš ti arbajt?“

„Ne. Moj muž ima dobar posao.“

„Ja ne mogu bez arbajta. Ako mi na arbajtsamtu daju pucen, idem pucen. A i moj muž je jako gut, šef ga jako šeca … on je gešikt… šta on primi, sve napravi, ima hende od golda, tako mu je reko šef… njega neće entlasovat… na njemu on ferdint gute geld…”

„Jesi li poslije ipak nešto radila?”

„Ja, u papirfabrik … funf jare, onda je došo noje šef, nas cen iber fufcik, sve na arbajtsamt gešikt”, objasni mi Nada.

„I što sada?” pitam zabrinuta, više ja nego ona.

„Meni je egal! Ja sam na štemplu! Arbajtovo, ne arbajtovo, dobiš isti geld. Mala razlika!”

„I tako si sada kod kuće!”

„Meni je super! Moji vole esen, nije mi teško kohen. Ovaj moj ferdint dobar geld u firmi, sin arbajten u jedan betrib za holc, a kćerka je krankenšvesta.”

„Koliko ima godina, da je upoznam sa svojim sinom…”, našalih se.

„A to get niks… ona će skoro hajraten… Nije naš, njihov je. Nemamo mi niks dagegen. Moja djeca su tu geboren, svi smo tu hajmiš. A Hajnc je jako net…”

„E, onda ćeš se napeći kolača…”

„Oću gern! Hajnc je ferukt za mojim kuhenima i torten.”

„I, kada je svadba?”

„Mi smo hteli u herbstu, ali oni oće u someru, onda mogu fligovat na hohcajtrajze u Tursku, a to im je u herbstu kasno… Hajnc ne more dobiti urlaub…”

„Ja nisam nikada bila u Turskoj, ali sam čula da je jako lijepo”, rekla sam.

„Mi idemo na urlaub u Grčku. Vasa je klar, u klubu sve imaš za jedan prajz, jako smo cufriden. Već draj jare idemo imer vida u isti ort.”

Tako čavrljajući stignemo do blagajne. Prvo ja izvadim svoje stvari, platim i spremim u vrećicu. Kad je Nada došla na red za plaćanje počela se pipati po đepovima jakne, pa sva u panici zavapi:

„Joj… ja zaboravla geld… ostala taše u gepeku od auta… baš sam tepat … kad sam vidla onog, sva sam durhajnanda… joj, sad mi je tako pajnlih … Ej, moreš mi geld lajen, odma ću ti curukgeben … tu mi je auto na parkplacu, nemoj sorgenovat, ja sam erlih, meni moreš glauben. Eht.”

 

Mirjana Grbac Pismestrović rođena 1956. u Karlovcu. Gimnaziju i fakultet političkih znanosti završila u Zagrebu. Pisala je za Polet i Arenu, bila urednica u listu Novi Zagreb. Surađuje i s drugim redakcijama, do odlaska u Austriju. Nakon nekoliko godina učenja njemačkog jezika na Univerzitetu Klagenfurt, počinje se baviti prevođenjem te podučavanjem hrvatskoga jezika. Napisala je knjigu Domovina u koferu, izdanj kuće Mohorjeva Hermagoras iz Klagenfurta. Pisala je novinarske članke, objavljivala satire i humoreske, napisala dva romana (Lutka od papira i Story o Vjeki Klokanu) i priče za djecu.